KLINIČKA ZAVISNOST OD HRANE STVARNO POSTOJI

Eksperti veruju da je jedan od 200 ljudi klinički zavistan od hrane i u toku su istraživanja koja će potvrditi mogućnost da je u nekim slučajevima prejedanje povezano sa ovom zavisnošću. Promena načina na koji psihijatrija gleda na ovo u budućnosti može dovesti do toga da se prejedanje počne posmatrati kao stanje koje se može dijagnostikovati. Oko 0,5% ukupne svetske populacije bi moglo imati ovu dijagnozu.


 
Stručnjaci veruju da ove osobe imaju problem sličan onome koji imaju kompulsivni kockari ili kleptomani. Trenutno, ovakvo ponašanje se klasifikuje kao “poremećaj kontrole impulsa”, a ne kao zavisnost.
 
EU je pokrenula projekat NeuroFAST vredan 5 miliona funti u cilju istraživanja ovog problema i okuplja najveće stručnjake Evrope.
 
Džulijan Merser, profesor na Aberdin univerzitetu, i jedan od naučnika koji rade na projektu, izjavio je: “Ako uspemo da postignemo konsenzus oko klasifikacije prejedanja, to bi moglo da vodi ka velikim promenama u tretiranju i lečenju svega vezanog za gojaznost. Prvo bismo utvrdili da li je zavisnost od hrane put ka gojaznosti i prejedanju. Ovo bi moglo dovesti do konkretnijih programa lečenja određenih grupa, pružajući individuama kliničku pomoć da se izbore sa problemom. U budućnosti, prejedanje bi moglo biti klasifikovano kao posledica zavisnosti od hrane kod manjeg broja ljudi i tretman ovog stanja bi bio sličan kao i kod onih koji su zavisni od droge ili alkohola.”
 
Znaci ove zavisnosti su neprekidna želja za hranom, kriziranje kada je nema, nesposobnost da se prestane sa jelom uprkos pshihofizičkim posledicama, rizično ponašanje i posvećivanje prevelikog vremena udovoljavanju ovim porivima.
 
Dr. Ozgur Albarjak, još jedan od naučnika koji rade na projektu izjavio je: “Zavisnost od hrane se ne odnosi na većinu ljudi koji se prejedaju već samo na manju grupu ljudi koja ima problem sa poremećajima u navikama u ishrani.”
 
Na Britanskom festivalu nauke u Aberdinu održana su predavanja na ovu temu. Profesor Merser je konstatovao da je polovina ljudi u publici nakon predavanja smatralo da su zavisni od hrane ili poznaju nekoga sa tim problemom.
 
“Javnost dosta sluša o tome da hrana izaziva zavisnost isto kao i neke druge supstance, pa dolazi do zabune. Ima više smisla zavisnost od hrane klasifikovati kao poremećaj ponašanja nego kao hemijsku zavisnost.”
 
Dr. Albarjak naglašava kako poremećaji izazvani zavisnošću od hrane nemaju nikakve veze sa bulimijom. Ljudi koji boluju od bulimije odbijaju da unose hranu, a zatim dobijaju nekontrolisani poriv da jedu od čega im je nakon toga muka.